Mladi se često opisuju kao pasivni čim nisu prisutni na mestima na kojima ih starije generacije očekuju. To je prebrz zaključak. Učešće danas izgleda šire: kroz volontiranje, lokalne akcije, sportske programe, studentske inicijative, digitalne kampanje i male zajednice koje se okupljaju oko konkretne teme. Ako gledamo samo formalne kanale, lako previdimo čitav niz oblika angažovanja koji su aktivni, korisni i dugoročno važni.
Problem je što se takvi oblici angažovanja ređe vide iz jednog kadra. Oni nisu uvek glasni, institucionalni ili lako merljivi, ali su često veoma stvarni. Neko ko neće doći na formalnu tribinu možda će provesti vikend organizujući događaj, mentorisati vršnjake ili pomoći da jedna lokalna ideja zaživi. Upravo zato ocena o pasivnosti mladih često više govori o tome kako merimo učešće nego o tome da li ono postoji.
Problem često nije u volji, već u formatu
Kada mladima ponudiš prostor koji deluje stvarno, njihovo uključivanje vrlo brzo prestaje da bude iznenađenje.
Još jedna važna stvar jeste poverenje. Mladi se mnogo teže uključuju tamo gde imaju osećaj da su pozvani samo reda radi ili da je njihova uloga unapred ograničena. Kada vide da je prostor otvoren samo formalno, bez stvarne mogućnosti da utiču na tok aktivnosti, interesovanje brzo opada. Nije problem nužno u manjku volje, već u manjku smislenih prilika.
Zato se najlakše pokreću onda kada osećaju da mogu da doprinesu nečemu opipljivom. Kada vide jasan cilj, tim koji ih poštuje i rezultat koji ostaje iza rada, uključivanje prestaje da bude obaveza i postaje prirodan izbor. Kvalitetni programi tu prave ogromnu razliku: oni ne traže prisustvo reda radi, već otvaraju prostor za stvarni doprinos, odgovornost i osećaj da vreme koje ulažeš ima težinu.
Smisao je najjači pokretač
Upravo zbog toga je korisnije govoriti o tome gde mladi prepoznaju smisao, a ne samo da li se pojavljuju na očekivanim mestima. Kada postoji jasna svrha, konkretan tim i osećaj zajedništva, angažovanje se dešava mnogo prirodnije. Nekada je dovoljno da mladi vide jednu stvarnu mogućnost da utiču na okruženje pa da se otvori niz novih inicijativa, saradnji i ideja.
Možda je zato bolje pitanje ne da li mladi žele da učestvuju, već da li im dovoljno često nudimo prostor koji deluje pošteno, korisno i otvoreno. Odgovor na prvo pitanje je, vrlo često, pozitivan. Mladi žele da budu deo promena, ali mnogo spremnije ulaze u procese u kojima osećaju poštovanje, smisao i konkretan rezultat koji ne nestaje čim se događaj završi.
