Kada se govori o održivosti, odgovornost se često svodi na pojedinačne navike: ugasi svetlo, ponesi flašicu, razvrstaj otpad ili troši manje vode. Takvi postupci jesu važni, ali veliki izazovi ne mogu da zavise samo od toga koliko je svaki pojedinac disciplinovan. Promena postaje snažnija kada ljudi umeju da podele zadatak, povežu znanje i zajedno preuzmu odgovornost za rezultat.
Timski pristup ne znači da svi rade isto. Naprotiv, održivo rešenje obično nastaje onda kada različite osobe vide različite delove problema. Neko razume podatke, neko poznaje prostor, neko ume da razgovara sa zajednicom, a neko može da proceni šta je tehnički ili finansijski izvodljivo.
Jedna tema, više važnih uloga
Zamislimo grupu koja želi da smanji količinu otpada tokom događaja. Prvi korak nije samo postavljanje kanti. Potrebno je razumeti gde otpad nastaje, koje navike posetioci već imaju, ko će objasniti novi sistem, kako će se meriti rezultat i šta će se dogoditi sa prikupljenim materijalom. Svako od tih pitanja traži drugačiji doprinos.
Održivost postaje timski zadatak kada svako razume svoj deo posla, ali istovremeno vidi kako taj deo utiče na zajednički rezultat.
Dobra podela uloga sprečava da cela inicijativa ostane na jednoj osobi. Ako samo najmotivisaniji član grupe stalno podseća, organizuje i proverava, ideja će teško trajati. Kada su odgovornosti jasne i raspoređene, tim može da nastavi i onda kada neko nije prisutan ili kada se pojavi neočekivana prepreka.
Saradnja takođe pomaže da se ideja proveri pre nego što se uloži mnogo vremena. Osoba koja je osmislila rešenje možda ne vidi njegovu praktičnu slabost. Drugi član tima može postaviti pitanje o troškovima, pristupačnosti ili ljudima koji će ga koristiti. Takva pitanja ne usporavaju nužno proces; često ga štite od pogrešnih pretpostavki.
Tim pretvara ideju u praksu
U okviru programa „EcoRise”, mladi rade sa perspektivama akademije, industrije i drugih učesnika. Vrednost takvog susreta nije samo u količini informacija. Ona je u prilici da se ista tema sagleda iz više uglova i da se predlog promeni kada nova saznanja pokažu da je to potrebno.
Timski rad traži i sposobnost da se razgovara o neslaganju. Dve ideje mogu imati isti cilj, a nuditi potpuno različite puteve. Umesto brzog glasanja ili oslanjanja na najglasniju osobu, grupa može da postavi kriterijume: kakav uticaj rešenje ima, kome je dostupno, koliko resursa traži i može li da se ponovi u drugom okruženju.
Kada tim prati rezultat, odgovornost se nastavlja i posle prve aktivnosti. Merenje, povratne informacije i otvoren razgovor o onome što nije uspelo omogućavaju da sledeći pokušaj bude bolji. Održivost tada ne izgleda kao jednokratna akcija, već kao proces u kojem grupa uči i prilagođava se.
Najbolja timska rešenja ne brišu ličnu odgovornost. Ona joj daju širi okvir. Pojedinac i dalje pravi svoje izbore, ali zna da njegov doprinos ulazi u sistem koji su drugi spremni da podrže. Tako održivost prestaje da bude spisak obaveza za nekolicinu i postaje zajednička praksa koja ima više znanja, više energije i veću šansu da opstane.